Šta sve možete doživeti kada kao student iz grada odete na praksu u selo
Nakon nekoliko sati vožnje od Beograda do Sokobanje, konačno se ispred nas ukazala tabla koja nas je obaveštavala da se približavamo Vrmdži. Vrmdžu sam ove godine posetila tri puta. O mom prvom odlasku tamo sam već pisala, a sada, posle druge i treće posete, poželela sam da sumirane utiske podelim sa svima koji budu čitali ovaj tekst.
U Vrmdžu sam ovog puta došla na stručnu praksu u okviru projekta: “Rural HUB – ruralna mreža za održive zajednice” koji realizuje Centar za društveno odgovorno preduzetništvo. Moji zadaci kao praktikantkinje su uglavnom bili vezani za istraživanje i mapiranje turističke ponude sela Vrmdža zahvaljujući kojima sam bolje upoznala selo i njegove meštane. Prijavila sam se za praksu ne znajući šta me čeka, do momenta dok nisam dobila konkretne informacije i zadatke šta je to čime ću se baviti narednih par meseci. Bila sam uzbuđna, po malo sam strepela kako ću se snaći, ali jedno sam sa sigurnošću znala – došlo je vreme da izađem iz zone komfora u kojoj sam dugo bila ušuškana, i sebi pokažem da ja to mogu.
Jedan od prvih zadataka koji sam trebala da uradim bio je popis i opis potencijalnih turističkih mesta u Vrmdži. To je podrazumevalo razgovore sa meštanima ovog sela, pronalaske informacija o smeštaju u Vrmdži koje nisu dostpune na internetu a koje će u daljem radu služiti za izradu turističke brošure koji će potencijalnim turistima pružiti dovoljno informacija i podstaći ih da posete baš ovo prelepo selo. Dok sam istraživala, pričala sa ljudima, saznala sam mnogo istorijskih činjenica, pregršt zanimljivosti i podataka za koje se nadam da će ljudima koji budu čitali brošuru biti interesantni. Naravno, istraživanje i dalje traje jer ovo selo krije mnoge tajne koje nameravam da otkrijem. 😊
Kroz razgovore sa meštanima koje sam kasnije analizirala,shvatila sam koliko smo mi kao ljudska bića koja sebe smatraju superiornijim naspram životinjske vrste, zapravo nesvesni sebe, drugih i okoline koja nas okružuje. Nesvesni blaga kojima smo okruženi a koje se ne ogleda u novcu, već naprotiv, šareno je, raste u našim baštama i hrani nas, leti nam svojim velikim krošnjama pruža hlad, mami nas svojim opojnim mirisima i bojama, osvežava nas kada smo žedni i rashlađuje leti kada su velike temperature, miluje nas melodijama koje dopiru iz krošnji drveta koje su načičkane ptičicama..mogla bih da nabrajam još dosta, ali zaustaviću se ovde.
Većina nas traga za svim tim u dalekim zemljama, gde je trava „zelenija“ a ono što imamo ovde ne vidimo i ne cenimo. Srećom, ljudi se polako bude i počinju da shvataju to. Ono što mi je posebno bilo drago da vidim prilikom posete Vrmdži, jeste želja, trud i rad tih divnih ljudi, da svoj dom, mesto gde žive ceo život, približe bolje ljudima i sa njima podele plodove svog rada. Edukuju se, uče, razvijaju se, postaju svesniji potencijala koje imaju, sklapaju prijateljstva sa „došljacima“ koji vrlo brzo postaju deo zajednice i Vrmdžu sada zovu svojim domom.
I sada, dok ovo pišem, osećam ponos zbog toga, jer se iako ne živim tamo, osećam kao deo te zajednice. Ponos na ono što su postigli iako nisu bili potkovani znanjem iz određenih oblasti, što su prihvatili, isprva teško, promene i ideje koje su došle sa ljudima koji su odlučili da se dosele iz većih gradova i svoj život nastave ovde. Meštani ovog sela svojim primerom mogu da budu uzor drugima, jer su pokazali kako uz otvorenost za promene, želju za rastom i razvojem, dobro usmerenu enrgiju i znanje, može da se postigne mnogo toga. Kao neko ko se sada upustio u tu priču, izražavam ogormnu zahvalnost jer sam naučila mnogo toga i rastem zajedno sa svima njima. Zahvalna sam što sam svojim radom bar malo doprinela razvoju ovog divnog mesta i ideje osnaživanja sela kroz Ruralne hubove.
Zahvalna sam što sam imala priliku da stojim na Latin-gradu i Vidikovcu kod Crkve Svete Trojice i uživam u pogledu koji me svaki put iznova oduševi.
Zahvalna sam na šetnjama prožetim tišinom koju je jedino narušavalo škriputanje kamenja pod mojim nogama, na izvorima sa kojih sam pila vodu kada ožednim, na prelepim skrivenim mestima na koje sam nailazila svakodnevno dok sam upoznavala selo. Zahvalna sam na prizorima koje ću dugo nositi u sećanju i sa radošću ih pozivati da mi se vrate kada u mislima poželim da posetim Vrmdžu.
Zahvalna sam na ljuljašci iz dvorišta porodice Čikoš koja je vrlo brzo postala moja omiljena ljuljaška a razlog zbog kojeg je to tako moraćete sami da otkrijete. 😉 Zahvalna sam na divnim ljudima koje sam tamo upoznala. Zahvalna sam na kolačima od višanja koje sam sa slašću pojela. Hvala ti Saška. 😊
Zahvalna sam na spoznajama koje sam doživela sedeći u miru i tišini na Vidikovcu, ti su trenuci za mene neprocenjivi. Zahvalna sam Dragani što je odabrala baš mene da dodjem na praksu u njenu organizaciju jer sam kroz rad sa njom spoznala šta je to na čemu bih trebala da radim zbog čega ću biti još bolja osoba, prijatelj, radnik..
Za mene je ovo jedno predivno iskustvo koje je u moj život došlo baš onda kada sam za njega bila spremna. Radujem se mom ponovnom dolasku u Vrmdžu i avanturama koje me tamo čekaju. A mlađim naraštajima ovog mesta želim da kada odrastu, shvate koliko su srećni što baš tu žive, i da to iskoriste maksimalno, pritom ne narušavajući sve ovo zbog čega je Vrmdža tako posebna i lepa.
Autor teksta: Vanja Zobenica, studentkinja IV godine
Fakulteta za sport i turizam – TIMS
*Praksa je realizovana u okviru projekta “Rural HUB – ruralna mreža za održive zajednice”
uz podršku projekta nemačke razvojne saradnje „Podsticanje zapošljavanja mladih“ koji realizuje
Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) u saradnji sa
Ministarstvom omladine i sporta Republike Srbije.
Skorašnji komentari