Udruživanje prema opredeljenju srca

Na sastanku jedne Mreže u Kragujevcu sretnem jednu divnu Marinu. Upoznajem se sa njom, ona kaže: Znamo se, upoznale smo se u Vrmdži prošle nedelje! Ja dok se setim, malo mi treba, al onda vratim film i vidim gomilu mladih ljudi entuzijasta, koji su sa jednom Katarinom došli u Vrmdžu da nešto strateški promišljaju i planiraju. U Vrmdžu su došli, iz Beograda. I tamo smo se sreli.

Marina kaže: „Nisam znala da si i ti tamo prvi put! Deluje kao da tu pripadaš skroz“!

I pripadam. Majke mi.

Ja sam Ana Knežević, iz Zemun Polja. Predsednica sam udruženja za pomoć deci sa smetnjama u razvoju Evo Ruka. Imam svoju zajednicu. Imam svoje plastenike i pravim domaće džemove, ajvar i sušeni paradajz. Negujem Rural u Beogradu. Semi-Rural. Razvijam inkluzivni centar i planiram samostalni život za ovu decu sa smetnjama u razvoju što rastu sa nama u udruženju. Organizujem mobe i volonterske akcije. UMREŽAVAM se stalno. Učestvujem u nekim radnim grupama i radu Nacionalne organizacije za retke bolesti. Preduzetnica sam. Socijalna. Imam dva sina. Dva tinejdžera, vrlo aktivna.  Stariji tinejdžer je osoba sa invaliditetom zbog delecije/nedostatka na 22 hromozomu.

Sav prihod on prodaje mojih proizvoda namenjen je razvoju udruženja EVO RUKA i unapređenju i održivosti postojećih aktivnosti. Imamo divne domaće džemove i sušeni paradajz u maslinovom ulju.

Za Vrmdžu sam saznala pre nekoliko godina kada me je Centar za društveno odgovorno preduzetništvo „zapratio“ na FB. Onda sam gledala Znanje-imanje i bliže se upoznala sa konceptom Rural Haba koji Dragana razvija i nesebično deli sa svima nama. Sada tragam za svojim Hab-om.

Mnogo sam se radovala Rurbanoj čajanci. Tema o kojoj sam ja pričala bila je „Umrežavanje – da ili ne?“. Ovo deluje kao jednostavna tema, ali i nije baš. Kad pričamo o Mrežama u ovoj našoj oblasti, zamišljamo neke formalne mreže, sa jasno podeljenim ulogama ili ne, sa potpisanim memorandumima o saradnji i nizom sastanaka koji često deluju neefiaksno..ili ne.

Meni je ova Čajanka pomogla da shvatim kako funkcioniše moja mreža i kolika je ona velika morala biti da se stvori moj inkluzivni centar i održi zamišljena vizija već 5 godina. Na Mitrov dan je u Vrmdži na Rurbanoj  čajanci bilo oko 15 ljudi kojima je ovo druženje veoma značajno. Začas se umrežismo. Jer smo na istoj liniji. Mislila sam se baš, koliko bi nas se okupilo u Beogradu!?

Kada sam počinjala da radim, mislila sam da je dovoljno da se povezujem sa ljudima koji imaju decu sa smetnjama u razvoju i da ćemo zajedno biti jači jer smo u istoj muci. Zajednički nam je INTERES. Važna su nam deca. Brzo se ispostavilo da zajednički interes nije dovoljan da se jedna priča održi. Različita su očekivanja i ulaganja sebe. Ispostavilo se posle da je ipak najvažniji zajednički sistem vrednosti. Važan je osećaj u želucu,  posvećenost zajedničkom cilju i zajednička vizija. Nije važno da li imaš dete sa smetnjama u razvoju da bi se bavio ovom temom i davao svoj doprinos razvoju ovih tema.

Toga sam se u Vrmdži opet setila.

I eto. Rural hab nije samo da osnaži selo Vrmdžu pod Rtnjem na putu između Aleksinca i Soko Banje. U Rural Habu se sretosmo Miloš, Marina, Katarina i ja. Došao i Dejan iz Niša i neke divne žene iz ženske organizacije iz Soko Banje. I Vesna! Svi preduzetnici i svi želimo da učimo i rastemo. Nove će se priče izroditi iza samo tog jednog „slučajnog“ susreta. Odavde odlazimo svi osnaženi i svi kao deo ove divne zajednice.

Kako reče Marina sa početka teksta, itekako pripadam u Vrmdžu. Volim selo, volim da stvaram, volim svoj koren. Hvala ti Dragana Tomić Pilipović. Rodiće se vidim još neku Hab ovde u Zemunu.

Autor teksta:

Ana Knežević,
Predsednica udruženja Evo Ruka iz Zemun Polja, majka dva tinejdžera,
socijalna preduzetnica i neko ko pripada ruralnoj mreži za održive zajednice po srcu.

Autorski tekst je nastao u okviru projekta „Budi rurban po sopstvenoj meri i želji“  koji ima za cilj povećanje vidljivosti i atraktivnosti života i rada u ruralnim sredinama na nivou pojedinaca, porodica i lokalnih inicijativa.

Projekat je podržan od strane:
Opštine Sokobanja i projekta nemačke razvojne saradnje „Podsticanje zapošljavanja mladih“, koji realizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ), u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta Republike Srbije, uz podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstva privrede i Nacionalne službe za zapošljavanje.