Kakav pristup ruralnoj politici je potreban selima Srbije?

Percepcije ruralnog stanovništva o životu na selu, njegovim prednostima i nedostacima, kao i potrebama koje bi nadomestile nedostatke često su marginalizovane od strane donosilaca odluka,  ne samo prilikom planiranja načina podrške selu, već i prilikom implementacije isplaniranih aktivnosti i mera. Istraživanja zadovoljstva građana koja se sprovode u okviru različitih donatorskih programa, pokazuju da ruralno stanovništvo ispoljava veći pesimizam nego ikada u pogledu trenutnog kvaliteta života i efikasnosti nadležnih institucija. Sa druge strane, izrazito naglašeni problemi sa kojima se vlasti susreću i koje ističu, tiču se u većem obimu ruralnih sredina.

U prilog potrebama za drugačiji pogled na sela u Srbiji idu i nalazi nekih istraživanja koja su u rađena u protekloj deceniji, a koja zaključuju da ruralno stanovništvo različitih ruralnih teritorija u Srbiji različito posmatra ulogu poljoprivrede u ekonomskoj slici sela, obeležja sopstvenog blagostanja, siromaštva, ekonomske i socijalne uključenosti i isključenosti, infrastrukturnih resursa, sopstvenu odgovornost i ulogu i sl.

Procena stepena sopstvene zavisnosti od poljoprivrede u poljoprivredno aktivnim domaćinstvima, npr., uglavnom sugeriše da, bez obzira na teritorijalne razlike ili socio-ekonomske karakteristike domaćinstva, udeo poljoprivrednih izvora prihoda u ukupnim prihodima domaćinstva ne prelazi 70%. Nestabilno tržište poljoprivrednih proizvoda, neadekvatna i nedovoljno specijalizovana proizvodna struktura (tzv. svaštarenje), niska produktivnost (loš rasni sastav, nedostatak mehanizacije, loš status i kvalitet zemljišta) i nedostatak radne snage, uzrokuju da prihodi stečeni prodajom poljoprivrednih proizvoda nisu identifikovani kao najrelevantniji za opstanak i perspektivu domaćinstava na teritorijama u centralnoj Srbiji. Sa druge strane, udeo  poljoprivredne proizvodnje koji se utroši u samom domaćinstvu na teritoriji AP Vojvodina, za razliku od teritorija u centralnoj Srbiji, manji je od onog dela proizvodnje koji se prodaje.

Iako statistika poljoprivrede sugeriše velike površine poljoprivrednog zemljišta koje nisu obrađene, zakupnina obradivog zemljišta, niti bilo koji drugi oblici tržišta zemljištem stanovništvo ruralnih teritorija centralne Srbije, naročito Region istočne i južne Srbije ne tretira kao relevantan izvor prihoda. Značajne razlike se uočavaju u percepciji ruralnog stanovništva na teritoriji Vojvodine.

U pogledu trenutnog kvaliteta života i procena perspektiva ruralnog domaćinstava, uočava se veći pesimizam bez obzira na teritoriju. Na takav pesimizam najveći uticaj ima negativna ocena rentabilnosti poljoprivredne proizvodnje, nezaposlenost i nekonkurentnost ruralnog stanovništva na tržištu rada, odsustvo perspektive u onim selima u kojima je starosna struktura nepovoljna, kao i odsustvo potrebnih socijalnih servisa i objekata fizičke ifnrastrukture naročito u selima centralne Srbije.

Nepovoljna starosna struktura se prepoznaje kao jedan od najvažnijih problema za dalji razvoj sela. Radno sposobno stanovništvo napušta selo zbog nepoverenja u poljoprivrednu proizvodnju i nedostatka radnih mesta u vanpoljoprivrednim delatnostima. U onim selima u kojima se starosna struktura ocenjuje kao povoljnija, procena budućnosti je pozitivnija. Uglavnom se ova sela nalaze na teritoriji AP Vojvodina.

Percepcija karakteristika blagostanja i siromaštva, takođe se razlikuje od teritorije do teritorije. U  selima na teritoriji Vojvodine „bogatim“ domaćinstvima se tretiraju domaćinstva koja proizvode „viškove“, koja su direktno uključena u tržište poljoprivrednim proizvodima, potpuno opremljena mehanizacijom, raspolažu i sa nekoliko stotina hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Na teritoriji Regiona Istočne i Južne Srbije, međutim, još uvek postoje seoske zajednice koje u kategoriju „bogatih“ domaćinstava još uvek ubrajaju domaćistva koja imaju pet do deset grla krupne stoke, koja imaju potrebnu mehanizaciju prosecne starosti 20-30 godina i nekoliko hektara obradivog zemljišta, a svoje proizvodne viškove prodaju na lokalnim pijacama.

Procena kvaliteta infrastrukturne opremljenosti, takođe je teritorijalno određena. Seosko stanovništvo na teritoriji AP Vojvodina procenjuje da je većina infrastrukturnih problema u selima rešena na zadovoljavajući način, uključujući gasifikaciju, internet i sl. Nasuprot ovome, u selima na teritoriji centralne Srbije još uvek učavamo apsolutni nedostatak svih segmenata infrastrukture, uključujući i puteve i snabdevanje vodom.

Ovakva situacija nesumnjivo zahteva važne promene u načinu osmišljavanja i primene politike ruralnog razvoja.

Srbija još uvek ima tradicionalne hijerarhijske administrativne strukture u rukovođenju politikom ruralnog razvoja. Međutim, pokazalo se, na primeru drugih zemalja, da su ovakve raspodele odgovornosti neefikasne. Vlade mnogih zemalja razmatraju modele za efikasniji pristup ruralnom razvoju. U nekim zemljama su stvorena nova ili su reformisana postojeća ministarstva sa proširenim delokrugom i eksplicitnom jurisdikcijom nad pitanjima ruralnog razvoja. U Velikoj Britaniji, isti centralni organ, DEFRA, ima odgovornosti nad širim skupom oblasti, uključujući i životnu sredinu, hranu i ruralna pitanja. U Nemačkoj je Ministarstvo poljoprivrede, pored poljoprivrede i ruralnog razvoja, odgovorno za bezbednost hrane i zdravlje potrošača. Koncentracija različitih odgovornosti u jedan isti organ ima za posledicu mnogo otvoreniji pogled na ruralne oblasti, koncentraciju tehničkih i administrativnih veština i mogućnost za mnogo integralniji programski pristup.

U politici EU sve se više zagovara i tzv. decentralizovano upravljanje ruralnom politikom. Ovakav pristup zahteva da centralne vlasti redefinišu sopstvenu ulogu i prenesu deo nadležnosti na niže nivoe. U mnogo decentralizovanijim državama kao što su Nemačka, Italija i neke autonomne zajednice u Španiji, regionalne vlasti imaju vodeću ulogu u razvoju ruralnih područja. U EU politici, ali i u politikama drugih razvijenih zemalja se uočava pojava međuopštinskih entiteta gde lokalni akteri razvijaju nove interese i međusobne odnose.  Ovim novim, “ruralno orijentisanim” entitetima, u zemljama gde postoji takvo iskustvo, često su poverene veće socijalne, finasijske i fiskalne odgovornosti ali i podrške, kako od strane vlada zemalja u kojima su formirani tako i od strane EU institucija.  Ove promene u EU imale su značajan uticaj naročito na izolovane i udaljene ruralne zajednice.

Neke zemlje su otišle i korak dalje. Ruralni razvoj se posmatra kao pitanje od zajedničkog interesa za sve druge političke odluke. Kanadski model, tzv. Rural Lens (ruralni objektiv) meri efikasnost drugih politika kroz uticaj koji te politike imaju na ruralna područja. To znači da one politike koje narušavaju dobrobit ruralnih područja, jednostavno ne mogu da budu usvojene od strane parlamenta. Sličan koncept promoviše se i u Velikoj Britaniji i Irskoj.

Iskustva u implementaciji politika ruralnog razvoja koje jasno odražavaju stanje i potrebe ruralnog stanovništva govore da je ovo izazovan zadatak za vlasti i zahteva prevazilaženje velikih strukturalnih prepreka kako bi se postigla efikasna koordinacija kroz više nivoa. Međutim, empirijski rezultati uključivanja lokalnih samouprava takođe pokazuju da centralna vlast može da iskoristi lokalnu bazu znanja u osmišljavanju politika, ohrabrujući tako transparentnost u otkrivanju prioriteta za lokalne zajednice, ali i troškova uprkos više nivoa upravljanja.

Kada govorimo o tome kakva je politika potrebna, ujedno govorimo o tome kakve su vlasti potrebne srpskom selu. Poželjno je da vlasti, ukoliko žele da budu efikasne, kontinuirano prate sopstveni „napredak“  i kada su u pitanju njihove aktivnosti, ali i kada je u pitanju stepen usmerenosti „posebne pažnje“ na specifičnosti ruralnih područja i ruralnog stanovništva, njihovu ugroženost i specifične potrebe. Ova „posebna pažnja“ treba da bude usmerena na svim nivoima vlasti i u svim fazama njihovog rada. Dakle, od ključnog je značaja da kreatori politike, prilikom formulisanja politike i njenog razmatranja,prepoznaju i razumeju različite potrebe i težnje ruralnog stanovništvau različitim delovima Srbije, kako bi efikasnije zastupali njihove interese, ali i bolje iskoristile pogodnosti EU integracija.

Autor teksta:
dr Branislav Milić
Stručnjak za ruralni razvoj

Autorski tekst je nastao u okviru projekta „Budi rurban po sopstvenoj meri i želji“  koji ima za cilj povećanje vidljivosti i atraktivnosti života i rada u ruralnim sredinama na nivou pojedinaca, porodica i lokalnih inicijativa.

Projekat je podržan od strane:
Opštine Sokobanja i projekta nemačke razvojne saradnje „Podsticanje zapošljavanja mladih“, koji realizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ).