DRUŠTVO: Učenje u prirodi – edukativni kampovi za decu

Kada smo dovoljno „veliki“ da počnemo da se brinemo o prirodi koja nas okružuje? Da li je li to zadatak samo stručnjaka ili svih nas koji smo deo ove planete?

Učestvovanjem na volonterskom kampu u Nemačkoj, gde sam radila na projektu izgradnje pomoćnih konstrukcija u šumi, čiji je cilj lakše korišćenje od strane ljudi sa invaliditetom, saznala sam i naučila mnogo toga ne samo o njihovoj organizaciji i načinu rada, već i o kulturi i trudu koji ulažu da se stepen ekološke svesti podigne na jedan viši i ozbiljniji nivo.

Naime, edukativni kampovi za decu, koji se organizuju u okviru njihovih šumskih gazdinstava, predstavljaju jedan odličan primer spajanja neformalog i formalnog obrazovanja. Oni ukazuju na to da su naša nada za bolju budućnost zapravo oni na kojima ovaj svet ostaje – najmlađi.

Na pitanje sta najviše vole da rade, većina dece bi odgovorila: da se igraju. Činjenica je da se sve što se u našoj glavi memoriše kao obaveza , odnosno nešto što moramo da radimo, refleksno se pakuje u onu „fioku”, koja se otvara uglavnom mrzovoljno i zatvara što pre, dok je igra sve ono što podrazumeva bezbrižnost, slobodu, kreativnost. Zbog toga se učenjem u prirodi izbegavaju česti problemi kao što je shvatanje deteta da je cilj samog učenja ustvari ocena, ispunjavanje očekivanja njihovih roditelja, učenje gradiva tačno onako kako je napisano, bez analiziranja i donošenja zaključaka, ali i mnogi drugi.

Kao deo veće grupe sa kojom provodi dane, dete uči da komunicira sa vršnjacima, upoznaje značaj međusobne saradnje i tolerancije, razvija timski duh, osećaj za poštovanje tuđih potreba, uči da izvršava svoje obaveze na vreme, ostamostaljuje se, a samim učenjem u prirodi kroz različite aktivnosti uključuje sva čula, podstiče se njegova mašta i kreativnost, razvija poštovanje prema drugim živim bićima, a uz sve to dete upija znanja o problemima sa kojima se danas ljudi susreću, donosi zaključke i samostalno prepoznaje koje ponašanje je dovelo do toga.

Da li je dete dovoljno „veliko“ da shvati ? Apsolutno. Jedna od mnogih igara koja se primenjuje u njihovom kampu je „ sačuvajmo vodu“. Nakon ove igre u kojoj postoje dva tima, jedan čiji je zadatak da vodu sačuva, a drugi da je na sve moguce načine nepromišljeno rasipa, pri čemu naravno gubi ekipa koja pokušava da spasi svaku kap, postavlja se pitanje deci zašto je to tako, da li mi danas imamo dovoljno čiste i pijaće vode i da li ćemo je imati u budućnosti ako se isto tako nemarno ponašamo. Na ovaj način dete razmišlja, istražuje i zaključuje, a samim tim polako i sigurno gradi svoju ekološku svest.

Vreme je da shvatimo da čovek pripada prirodi, a ne ona njemu. Nijedan problem ne rešava se brzo, a itekako se brzo stvara. Menjanjem naše filozofije življenja, podsticanjem budućih naraštaja, mi brinemo o svojoj budućnosti, imajući na umu da ono što posejemo to ćemo i da požnjemo!

Milica Jovanović