DRUŠTVO: Uticaj trudnica na održivi razvoj

Pitate se u kom grmu leži zec sa ovakvim naslovom? Hm… Davne 2005. godine, moj finalni ispit na Masteru za lokalni razvoj Balkana se sastojao samo od jednog pitanja: „Šta je održivi razvoj sa kritičkim osvrtom na budućnost“. Ne sećam se šta sam tad pisala, ali i dan danas pamtim najkraću ali i najbolju definiciju za koju sam čula a da objašnjava ovaj pojam a to je:“ Održivi razvoj je kada trošimo danas toliko i na način da budućoj generaciji ostavimo minimum isti nivo resursa ako ne i više od toga“.  Jednom rečju održivi razvoj je naš odnos prema budućnosti, naša briga ne samo o sebi nego i o našem okruženju i zajednici, na način koji obuhvata dugoročno sagledavanje uticaja naših misli, reči i dela.

Ovo i dalje ne objašnjava otkud trudnice u priči, zar ne? Pa… zbog GSPa, jasno! Pre dva meseca sam zbog svog blagoslovenog stanja počela da koristim javni prevoz. Verujem da ste i sami svedoci da u poslednje vreme uopšte nije lako voziti ulicama grada Beograda ni u prvom stanju, a kamoli u drugom!  Kako zbog mostova, kako zbog gužve, kako zbog nervoze, tako i zbog teško uhvatljivih parking mesta.  U takvim (ne)uslovima, a i zbog samih principa održivog razvoja, sasvim je logično da ako imate dobru konekciju krenete da koristite javni prevoz. No, ono što nikako ne očekujete je da shvatite da ste potpuno NEVIDLJIVI kao trudnica za putnike unutar prevoza!!! Mislim da bi mi čak i Supermen pozavideo na efikasnsoti moje novostečene super moći!

Trudnice, možete se slobodno šetati po javnom prevozu jer je mala verovatnoća da ćete biti primećeni i tretirani shodno stanju: s brigom i pažnjom. Naravno, čast izuzecima od kojih najviše cenim (a svima sam podjednako zahvalna kad se sete :)) starije ljude koji uglavnom imaju preko 60 godina. Sad recite mi: Kako tim ljudima dozvoliti da vam ustanu? Jednostavno mene je sramota da im dozvolim da ustanu. Tu su i starije gospođe, brižne u duši i tako umorne od svakodnevnog preživljavanja, ali u srcu još uvek jake. Ostali, u kome na žalost prednjači naša omladina, je toliko otvoreno nezainteresovana za vaše stanje da ne znam u koju kategoriju da to svrstam. Naročito oni koji sede na mestima koja su upravo rezervisana za starije, trudnice i majke sa malom decom. Ako je za „utehu“ ovo nije pojava zastupljena samo kod nas. U poslednjih mesec dana putovala sam u Sarajevo, Skoplje i Firenzu.  Pretpostavljate… stanje isto, negde čak i gore! No, ipak…to nije opravdanje.

Odnos koji jedan narod ima prema trudnicama, meni je odnos koji on ima prema budućnosti, deci i resursima. Da li su mudri ili slepi u svojoj gordosti. Da li smo stvarno kao nacija postali bezobzirni i nezainteresovani za naše okruženje? Da li smo stvarno postali kratkovidi, gde tražimo jedino sad i odmah? Da li uopšte razmišljamo o budućnosti i na to kako mi utičemo na nju? Da li želimo nešto da ostavimo budućim generacijama ili smo toliko samoživi da nam ništa drugo do nas samih nije bitno? Da li? Možda i ne želim da čujem odgovor na sva ova pitanja…

I da znate da sam se preispitivala stalno: Da li sam ja to razmažena, da li ja to sad očekujem da mi se svi klanjaju, da li…  Bez obzira na odgovor, moje telo jednostavno više ne može da isprati i funkcioniše tako lako. Tu je taj mali novi život, koji zahteva svoj komoditet i tempo. Drugačije je. I ne, nisam razmažena a ni zahtevna.

Ne znam šta da vam kažem na kraju.. osim da je u meni osećaj da sam tužna zbog ovakvog odnosa. Ne zbog sebe toliko, koliko da je to pokazatelj da smo negde u koračanju kroz život poslednjih godina izgubili nadu i radost. Time smo se odrekli lepote, brige, zajedništva. Više ne vidimo lepe stvari. A trudnoća to jeste…Valjda je tako lakše. I manje boli.

Ne znam… ali znam da isto tako kako smo stigli do ovakvog ponašanja, isto tako možemo da stignemo i do drugog boljeg. Na nama je. Ali samo ako krenemo da je gradimo sad u sadašnjosti bez odlaganja i prebacivanja odgovornosti na one koje dolaze. Tako malo je potrebno: podeliti, smejati se, voleti, verovati…

I eto … verovali ili ne tako dođosmo do odgovora kako trudnice mogu uticati pozitivno (nadam se) na održivi razvoj! 🙂 Budite mi dobro, i ako vidite trudnice, starije ljude, bolesne … pomozite im minimum onoliko, ako ne i više, koliko biste voleli da i vama pomognu da ste na njihovom mestu!

Pozdrav,

Dragana Tomić Pilipović