Između poverenja i tržišta: zašto je udruživanje ključno za žene na selu

Poslednje okupljanje žena učesnica programa Mreže Jezgro me je inspirisalo da preispitam ulogu udruživanja, kako iz perspektive pojedinki i pojedinaca, tako i iz ugla sistema u kojima delujemo. Sa jedne strane, zanimalo me je kako udruživanje pomaže ženama da nadograde svoje pozicije, znanja i mogućnosti delovanja. Sa druge strane, šta iz tih procesa mogu da nauče donosioci odluka, od javnih institucija do privatnog sektora, kako bi bolje odgovarali na zadatke koje su sami sebi zadali kroz svoje mandate i misije.

Kada govorimo o socijalnoj ekonomiji, često se naglašava da ona prevazilazi klasične ekonomske metrike. U njenom središtu nije samo profit, već odnos između tržišta i brige za zajednicu. Upravo zato se mnoge pojedinke i pojedinci odlučuju za rad u ovom polju, iako im ono često ne nudi najveći finansijski dobitak. Njegova privlačnost, a kasnije i dugoročna održivost, počiva na poverenju, na uverenju da zajednica u kojoj delujemo neće ostaviti pojedinca samog u trenucima nesigurnosti, već da će zajednički tražiti načine da zaštiti dostojanstvo, sigurnost i dobrobit svojih članova.

Socijalna ekonomija, međutim, ne može opstati bez funkcionalnog ekosistema. Taj ekosistem čine najmanje pet međusobno povezanih elemenata, javne politike i zakonodavni okvir, znanja i veštine, uz vidljivost samog polja, finansijski instrumenti, pristup tržištu i potporne strukture. Ovi elementi se ne razvijaju linearno, već se međusobno uslovljavaju. Zakoni bez znanja ostaju mrtvo slovo na papiru, finansijski instrumenti bez razvijenih aktera nemaju kome da budu dostupni, a tržište bez organizovanih struktura ostaje nedostižno.

Upravo u tom međuprostoru, tamo gde su formalni sistemi nedovoljno razvijeni ili nedovoljno dostupni, potporne strukture postaju ključne. Udruživanje je jedna od njihovih najvažnijih formi. To je prostor u kome pojedinke i pojedinci ne samo da razmenjuju znanja i iskustva, već počinju da artikulišu svoje potrebe, interese i pozicije, jedni prema drugima i prema spoljnim akterima. Iskustvo Mreže Jezgro to jasno potvrđuje. Saradnje koje se u okviru nje razvijaju retko počinju kao poslovni projekti. One nastaju iz potrebe za povezivanjem, podrškom i razumevanjem, kao odgovor na izolovanost i ograničenja koje nosi život i rad u ruralnim sredinama. Tek kada se uspostavi poverenje i prepoznaju zajedničke vrednosti, saradnja počinje da dobija i ekonomsku dimenziju.

Jedan takav primer dolazi iz Knjaževca, gde se saradnja razvila iz zajedničkih interesovanja i vrednosti, bez unapred definisanog poslovnog plana. Žene koje su se povezale kroz teme odgovorne potrošnje i odnosa prema prirodi počele su da provode vreme zajedno, razmenjuju ideje i eksperimentišu sa zajedničkim nastupima. Vremenom su te aktivnosti dobile konkretniji oblik kroz zajedničke nastupe na događajima poput Niš Night Bazaar-a. Ono što je započelo kao druženje i razmena postepeno se transformisalo u oblik saradnje koji ima i ekonomsku dimenziju, ali i dalje zadržava snažnu vrednosnu osnovu.

Upravo u fazi uspostavljenog poverenja i prelaska na ekonomsku dimenziju, udruživanje omogućava ono što pojedinačno delovanje teško može da postigne, podelu odgovornosti, veću vidljivost, pristup novim tržištima i razmenu različitih veština. Možda još važnije, ono menja poziciju žene u zajednici, od izolovane proizvođačice ili preduzetnice ka vidljivoj i legitimnoj akterki koja deluje zajedno sa drugima. Kolektivno delovanje donosi ne samo ekonomski efekat, već i društveno priznanje.

Sličan proces, ali sa jasnije izraženom ekonomskom dimenzijom, može se videti u Sokobanji. Tamo je nekoliko žena razvilo saradnju zasnovanu na komplementarnim proizvodima, od hrane i kozmetike do lokalnih suvenira, koji su objedinjeni kroz zajednički koncept „Sećanje iz Sokobanje“. Kroz zajednički nastup proizvodi su dobili novu vrednost i narativ, a saradnja se proširila i na druge lokalne aktere, poput organizacija i događaja u zajednici. Time je ova inicijativa ne samo povećala svoju vidljivost i tržišni doseg, već i ojačala svoju poziciju kao relevantan lokalni akter.

Ipak, iskustvo sa terena pokazuje da poverenje i zajedničke vrednosti, iako nužni, nisu dovoljni za dugoročnu održivost. Da bi saradnje opstale, potrebno je da prerastu u strukturirane oblike delovanja, sa jasnim ulogama, podelom odgovornosti, pristupom tržištu i stabilnim izvorima prihoda. Upravo u tom prelazu iz neformalne, socijalno motivisane saradnje ka ekonomski održivim modelima nalazi se ključni izazov, kako odnose zasnovane na poverenju prevesti u funkcionalne strukture koje mogu da generišu stabilan prihod.

Tu se otvara i prostor za delovanje sistema. Ako želimo da socijalna ekonomija zaista zaživi, podrška ne može stati na nivou osnaživanja pojedinki. Potrebno je istovremeno graditi tržišne mogućnosti, finansijske instrumente i institucionalne mehanizme koji će omogućiti da se te inicijative razvijaju dalje. Iskustva iz Evropske unije pokazuju da razvoj socijalne ekonomije zahteva koordinisan pristup na više nivoa.

Kada je reč o tržišnim mogućnostima, razvijaju se modeli koji omogućavaju vidljivost i pristup tržištu za male aktere, od lokalnih i regionalnih brendova, preko zajedničkih prodajnih mesta i digitalnih platformi, do uključivanja socijalnih preduzeća u lance javnih nabavki. U tom smislu, javni sektor ne deluje samo kao regulator, već i kao aktivni kupac i promoter proizvoda i usluga koji stvaraju društvenu vrednost.

Kada su u pitanju finansijski instrumenti, naglašava se potreba za raznovrsnim i prilagođenim oblicima finansiranja, od mikrograntova i start-up podrške, do takozvanog strpljivog kapitala koji prepoznaje da socijalna ekonomija ne donosi uvek brze povrate, ali stvara dugoročnu vrednost za zajednicu. Posebno je važna kombinacija finansijske podrške sa savetodavnim i mentorskim uslugama, kako bi inicijative mogle da razviju održive poslovne modele.

Institucionalni mehanizmi podrazumevaju stvaranje okruženja u kome je saradnja moguća i podstaknuta. To uključuje razvoj lokalnih i regionalnih potpornih struktura, kao što su centri za razvoj socijalne ekonomije, inkubatori, zadružni savezi i mreže koje povezuju aktere sa različitim resursima. Jednako je važno pojednostavljivanje administrativnih procedura, kao i uvođenje politika koje prepoznaju specifičnosti socijalnih inicijativa, na primer kroz poreske olakšice, subvencije za zapošljavanje ili podršku u ranim fazama razvoja.

U tom kontekstu, udruživanja poput Mreže Jezgro dobijaju dodatnu važnost. Ona nisu samo prostor razmene i podrške među ženama, već potencijalni nosioci razvoja, platforme kroz koje se može organizovati pristup tržištu, zajednički nastup prema institucijama i efikasnije korišćenje dostupnih resursa. Drugim rečima, dok sistemi razvijaju instrumente podrške, udruživanja omogućavaju da ti instrumenti zaista dođu do onih kojima su namenjeni, ali i da se artikulišu potrebe koje ti sistemi treba da prepoznaju. U tom smislu, razvoj socijalne ekonomije nije samo pitanje podrške pojedinačnim inicijativama, već sposobnosti sistema da prepozna i podrži kolektivne oblike delovanja kao ključne nosioce promena.

Ako razumemo da je cilj Mreže Jezgro da povezuje i osnažuje žene sa sela širom Srbije kako bi zajedno menjale uslove života u svojim zajednicama, onda je njena emancipatorska uloga jasno povezana sa principima socijalne ekonomije. Ona stvara uslove u kojima pojedinke mogu da razvijaju svoje potencijale ne uprkos zajednici, već kroz nju, oslanjajući se na sopstvenu jedinstvenost, kao i na snagu zajedničkog delovanja. U tom smislu, udruživanje je preduslov da pojedinke postanu vidljive, povezane i sposobne da utiču i na sopstveni život i na sisteme u kojima žive.

Dina Rakin
Stručnjakinja za politike socijalne ekonomije